Izlazim iz stana, dva puta okrećem ključ u bravi da bih bio siguran da sam zaključao vrata. Približavam se liftovima, dva su, i pritišćem tipku za poziv. Tipka je samo jedna, jer sam na zadnjem katu, prema tome mogu samo sići. Iznad mene je krov, a tamo se ne može. Ne volim ove liftove jer su bučni. Preko dana mi ne smeta jer uvijek postoji neki nivo buke, pa dodatne zvukove niti ne primjećujem. Problem je što je po noći ovdje jako tiho, i svaki šum se čuje. Legnem u krevet, a dizalo krene: čujem kako vrti motor koji okreće kolotur koji namotava ili odmotava sajlu koja pokreće lift. Taj zvuk i nije nešto posebno izrazit, niti me smeta. Problem je da zaustavljanje dizala izaziva udarac: kao da protuuteg udari od nešto. Zvuk je trenutan i jak, ali prenosi i vibraciju jer je neboder izgrađen od armiranog betona koji je slan akustični izolatore. Puno puta mio se dogodilo da me taj udarac probudi baš u trenutku kada sam tonuo u prvi san. Nakon toga mogu reći zbogom spavanju za tu noć.
Neko večer sam kockao online. Igrao sam na slot mašini koja dozvoljava da je ti zaustaviš u određenom trenutku. Tako nešto sam vidio prvi put tek prije nekih dva mjeseca i dosta sam se posvetio proučavanju mehanizma. Razvio sam svoju teoriju o tome kada treba kliknuti da se kotači zaustave (ne zaustavljaju se u istom trenutku, nego malo kasnije). Zahvaljujući toj proceduri sam zaradio nešto novaca u zadnje vrijeme (možda se jednostavno radi o sreći i nema s veze s mojim postupcima). Na stranu daljnje filozofiranje, bio sam spreman prekinuti vrtnju, kada je dizalo proizvelo svoj udar i meni je mahinalno krenuo prst na tipku s kojom se zaustavlja slot. Gubitak! Jako me je to naljutilo, ali što da radiš: viša sila. Sve mi je to prošlo kroz moždane vijuge dok sam čekao da dizalo stigne na moj kat. Uz njegovu bučnost, na glasu je i njegova sporost; jednostavno je jako star i u stvari bi ga trebalo promijeniti, ali mi stanari nemamo novaca za takvu veliku investiciju.
Evo ga, stiže. Vrata se otvaraju (klizna su i automatska) i ja ulazim. Pritišćem broj nula, koji odgovara prizemlju. Vrata se zatvaraju i lift kreće. Putovanje je bučno i trajat će bar jednu minutu i pol; trebamo se spustiti 24 kata. Gledam se u ogledalu, malo popravljam kosu i govorim sam sebi da sam se mogao i obrijati (ali nisam imao volje). Bum. Lift se iznenada zaustavlja i gasi se svjetlo. Znate li one oblačiće po stripovima, kada je glavni junak ljut i u njima vidite lubanje, bombe sa zapaljenim fitiljem, sablje, puške i slične nasilne stvari. Da ste mogli zaviriti u moju glavu, vidjeli bi otprilike to. Ovo mi je prvi puta da sam se zaglavio u liftu. Redovno ih koristim godinama: ovaj kućni, na poslu svaki dan idem s njim gore i dole 5 katova, kod prijatelja, kada idem kod poslovnih partnera. U sve ove godine, nikada mi se to nije dogodilo. U stvari je prilično čudno.
Odmah nakon onog oblačića iz stripova, u glavu mi dolazi druga scena, odnosno sjećanje na jedan stari, talijanski film. Omnibus s četiri priče. Ljeto je i velike su vrućine. Grad je prazan jer je period Feragosta i svi Talijani su na godišnjem. Pokazuju jedno veliko stambeno naselje, a zatim kamera ulazi u jednu zgradu i zaustavlja se na jednom od viših katova. U kadru je čovjek (ako se dobro sjećam, Alberto Sordi, ali se ne sjećam glumice) koji čeka lift. Kada ovaj stigne, otkrije da će do prizemlja imati zgodnu suputnicu koja je već unutra. I onda se dizalo zaglavi. Tek tu kreće priča jer pomoć ne stiže, budući da nema nikoga tko bi im mogao pomoći. Komedija je dobra i gledaoci u kinu su se zabavili, koliko se ja sjećam jer je to bilo jako davno.
Sve je to trajalo nekih dvadesetak sekundi, a onda se je svjetlo vratilo. Neonke su proizvele uobičajeni šum visoke učestalosti. Trebalo mi je par trenutaka da se saberem. Mehanizam u kojem sam se nalazi i dalje je bio nepokretan. Pogledao sam na komandnu ploču i ustanovio da je lampica na kojoj je pisao broj nula ugašena. Nestalo je struje i sve komanda su poništene. Nadajmo se da je to u pitanju. Ponovno sam pritisnuo isto dugme i… nakon par sekundi počeo sam se gibati prema dole. Dobro je, malo straha i na kraju puno sreće. Stigao sam u prizemlje, zaželio dobar dan portiru, bez da sam se zaustavio na događaju oko nestanaka električne energije. Žurno sam krenuo prema uredu jer sam za devet sati imao zakazan sastanak ne koji nisam smio zakasniti.